Тужба против новинских интернет портала, новина и новинара, телевизије-медија

Тужба против новинских портала, новина, тужити новине и уредника, и сл, су фразе које ћете чути од лица која су оштећена због нетачних или непотпуних медијских вести и информација.

О самој тужби против новина писали смо већ раније краћи блог, те ћемо у овом чланку још шире обрадити ову тему, позабавити неким необрађеним детаљима, као и споровима против новинских интернет портала и др. медија.

Технологија је донела свакако револуцију у животу обичног човека. Сваки вид саобраћаја и преноса информација је неслућено убрзан. За пар секунди може се читава планета обавестити о неком догађају. То је наравно добро. Међутим, каткад због комерцијалних разлога, медији претерују, те у глади за екслузивом намерно или случајно погреше, замене идентите, фотографију, дају нетачну информацију, и сл.

Некад они укалкулишу да ће их јефитиније коштати да плате евентуални судски спор и накнаду штете, него што могу да изгубе не објављујући екслузиву. Управо због тога смо и сведоци великог броја тужби против новина, медија уопште.

Како је наведено у одговору УНС-у, накнаду нематеријалне штете (претрпљени душевни бол, повреду угледа, части и/или права на приватност) тражило је 507 тужилаца у 2016. години и 636 у 2017. години.

Област медија, начин њиховог оснивања, правни положај, циљеви, права и одговорности, регулисани су Законом о јавном информисању и медијима.

Ко има право да тужи медије ради накнаде штете?

Лице на које се односи информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, а које због њеног објављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете.

Нематеријална штета, која је најчешћи вид штете у овим споровима, се састоји од претрпљених душевних болова због повреде части и угледа. Ова тужба се подноси против новинара који је написао информацију, одговорног уреденика и издавача дневних новина. Новинар, одговорни уредник и издавач солидарно одговарају за штету насталу објављивањем информације

Новинар, односно одговорни уредник одговара за штету насталу објављивањем информације, ако се докаже да је штета настала његовом кривицом.

Издавач одговара за штету насталу објављивањем информације, као и за пропуштање објављивања информације без обзира на кривицу.

Искључење одговорности

Новинар, одговорни уредник и издавач не одговарају за штету ако је информација:

1) верно пренета из јавне скупштинске расправе или јавне расправе у скупштинском телу;

2) верно пренета из судског поступка, у складу са овим законом;

3) верно пренета с јавног скупа, а новинар је поступао с дужном новинарском пажњом;

4) садржана у документу органа јавне власти на који се примењује закон којим се уређује слободан приступ информацијама од јавног значаја, а јавност има оправдани интерес да за њу зна;

5) објављена у емисији која се емитује уживо, а новинар је поступао с дужном новинарском пажњом.

За штету проузроковану објављивањем неистините или непотпуне информације која потиче од органа јавне власти одговара Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе чији је то орган, без обзира на кривицу.

Висина накнаде штете

Приликом одлучивања о висини накнаде штете, суд посебно цени:

1) да ли је тужилац покушао да умањи штету коришћењем других средстава правне заштите у складу са одредбама овог закона;

2) да ли је тужени онемогућио тужиоцу да умањи штету објављивањем одговора, исправке или друге информације на основу одлуке надлежног суда.

Висина досуђеног износа на име накнаде штете код тужби против новина зависи од околности сваког случаја. Наиме, води се рачуна о јачини душевних болова, њиховом трајању, као и о значају повређеног добра. У пракси се не досуђују велики износи, већ се најчешће крећу између 100 – 200 хиљада динара.

Како се, у пракси, пред судовима доказују претрпљени душевни болови због повреде части и угледа?

Преживљени душевни бол подносилац тужбе углавном доказује својим исказом пред судијом. Он, наравно, може доставити и лекарско уверење или предложити саслушање сведока, по правилу чланова породице, пријатеља, колега с посла. Суд ове исказе цени, прихвата их уколико су уверљиви, те на основу њих и спорног текста одлучује о постављеном захтеву.

Рок за тужбу за накнаду штете

Тужба за накнаду штете подноси се у року од шест месеци од дана објављивања информације, односно од дана када је тужени био дужан да објави информацију. Тужилац уз тужбу мора доставити копију примерка дневних новина, док ће оригинал понети на рочиште за главну расправу ради сравњивања и утврђивања саобразности копије са оригиналом.

ПОВРЕДА ДОСТАЈАНСТВА ЛИЧНОСТИ – ЧАСТИ И УГЛЕДА

Достојанство личности представља неимовинско правно добро иманентно сваком појединцу које ужива висок степен правне заштите. У оквиру овог правног добра, домаћи законодавац, препознаје неколико вредности: част, углед и пијетет.

Част се дефинише као скуп морално-етичких начела којима се неко руководи у својим друштвеним и личним поступцима, у смислу моралне исправности и поштења. Под угледом се подразумева вредност неког лица у друштвеној средини у којој обитава на основу његовог понашања које је испољио у прошлости. Појмове част и углед није лако раздвојити па се обично користе као синтагма. Са друге стране, пијетет представља успомену односно поштовање према умрлој особи.

Закон о јавном информисању и медијима предвиђа да је недопуштено објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно којом се лице приказује у лажном светлу приписивањем особина и својстава које нема односно одрицање особина или својстава које има.

Изузетно, писање којим се повређује нечија част, углед или пијетет би било допуштено (под условом да се не износи неистина) ако интерес за објављивање информације – општи интерес претеже над интересом заштите достојанства личности.

У пракси, повреда достојанства личности се најчешће врши тако што се износе неистинити наводи у погледу приватног, породично или професионалног живота неког лица.

ПОВРЕДА ПРАВА НА ПРИВАТНОСТ И  ЛИЧНИ ЗАПИС

Закон о јавном информисању и медијима предвиђа да се информација из приватног живота, односно лични запис (писмо, дневник, забелешка, дигитални запис и сл.), запис лика (фотографски, цртани, филмски, видео, дигитални и сл.), као и запис гласа (магнетофонски, грамофонски и сл.) не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче, односно лица чије речи, лик односно глас садржи, ако се при објављивању може закључити које је то лице.

Малолетник се не сме учинити препознатљивим у информацији која може да повреди његово право или интерес.

Пристанак је потребан и за непосредно преношење лика или гласа путем телевизије, радија и слично.

ПОВРЕДА ПРЕТПОСТАВКЕ НЕВИНОСТИ

Сведоци смо чињенице да се свакодневно различитим људима лепе етикете попут криминалац, лопов, преварант и сл. Оваквим натписима и етикетирању су нарочито изложена лица против којих су покренути одговарајући судски поступци, па медији, у циљу постизања што већег тиража не презају да „доносе пресуде“ пре него што то учине судски органи.

Слобода новина да пишу о ономе што је по њима у јавном интересу, и начин на који то чине, омеђан је следећим ограничењима: поштовањем претпоставке невиности, заштитом достојанства личности (част, углед односно пијетет) и заштитом права на приватност и лични запис.

Претпоставка невиности представља право сваког лица, макар се против њега водио и кривични поступак, да се не сматра учиниоцем кажњивог дела (кривично дело, прекршај и привредни преступ), све док суд не утврди његову кривицу у правноснажној судској одлуци.

Како је по среди принцип, који је прокламован и у Уставу Републике Србије, то је у Закону о јавном информисању и медијима изричито предвиђено: „У циљу заштите људског достојанства, као и независности, угледа и непристрасности суда или другог надлежног органа, нико се у медију не сме означити учиниоцем кажњивог дела, односно огласити кривим или одговорним пре правноснажности одлуке суда“.

Дужна новинарска пажња

Члан 3. Закона о јавном информисању прописао је да су „новинар и главни уредник јавног гласила … дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, с пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност“. Дужна пажња се у судским поступцима цени од случаја до случаја, зависно од самог догађаја и околности. У сваком случају, за новинара је боље да има више извора, да може да докаже кога је све контактирао и како је све покушавао да провери информацију пре објављивања. У противном, ако суд стекне утисак да новинар информацију није проверавао, или није довољно проверавао (с пажњом примереном околностима), наћи ће да није поступао са дужном пажњом.

Да ли је довољно да једна особа себе препозна у неком тексту да би поднела тужбу и добила спор?

Ако је судити према пракси наших судова, сасвим је довољно. По новинаре још теже последице могу имати ставови Врховног суда Србије у поступку који је вођен против „Крагујевачких новина“ које су писале о малолетничкој порнографији. Иако ниједно име није споменуто, те су „актери“ остали неоткривени, извесни младић и дево10 јка су се, наводно, препознали у тексту и поднели тужбе за накнаду штете. Штета је досуђена, а Врховни суд Србије је, одбијајући жалбу новина као неосновану, у одлуци Гз. 5/06 од 26. 04. 2006. године навео „да за препознатљивост субјекта није потребно да просечан читалац објављене информације наведених новина може да веже за одређено лице, већ је довољно да део публике ту информацију може да доведе у везу са одређеним лицем“. У вези са истим текстом, Врховни суд Србије, у одлуци Рев. 2254/06 од 05. 04. 2007. године, заузима правни став да „за препознатљивост није потребна општа препознатљивост, односно да сваки читалац може да препозна субјекта информације. Довољно је да могу да га препознају лица из најближе околине“. Овакав став може имати заиста тешке последице по новинаре, али је то важећи став који се и даље примењује у судској пракси.

Да ли новинар може да критикује или износи ставове о јавним личностима а да не буде тужен?

По правилу, јавне личности су у целом свету, па би тако требало да је и у Србији, дужне да покажу виши степен толеранције у односу на критичке текстове и укључујући чак и делимично залажење у сферу приватности. Закон о јавном информисању чак изричито, у члану 9, наводи да су носиоцима државних и политичких функција ограничена права на заштиту приватности ако је информација важна за јавност, с обзиром на чињеницу да лице на које се односи информација врши одређену функцију. Ова права ограничена су сразмерно оправданом интересу јавности у сваком конкретном случају.